OBJAVLJENO U MAGAZINU TABLOID, MAJA 2013, i dopunjeno oktobra 2015. MILITANTNA DOKTRINA ALOPATSKE MEDICINE: UBIJANJEM DO "ZDRAVOG ŽIVOTA" Poznato je jako dobro, i to već godinama unazad, da se takozvana “pojava” bakterije Klostridijum dificile (clostridium difficile) javlja zbog preterane upotrebe antibiotika širokog spektra. Zašto se onda ministarka (S.Đukić Dejanović)i lekari prave da ne znaju šta je uzrok epidemije u bolnicama u Srbiji i sprovode nekakve posebne sanitacijske mere? Koga obmanjuju: sebe ili pacijente?
Piše: Ivona Živković
Nedavni smrtni slučajevi i epidemija među pacijentima u bolnicama u Leskovcu, Užicu, Smederevu, Nišu... (2015. tu je i bolnica u Ćupriji) zbog pojave bakterije Klostridijum dificile u njihovim crevima, još jedan je pokazatelj kako se kapitalistička medicina poigrava sa našim životima, stavljajući lekare u poziciju da budu vojnici u belim uniformama koji treba samo slepo da se drže farmaceutskih preparata i njihovih uputstava o korišćenju istih. Iz medija smo tako saznali da su lekari u pomenutim bolnicama zbunjeni, jer ne znaju još tačno šta je uzročnik pojave ovih bakterija, pa se preduzimaju razne mere od bolje dezinfekcije prostorija i ruku, menjaju se “zaraženi” dušeci, posteljine, pozivaju se na odgovornost sestre i sl. Sumnja se tako da nisu ispoštovane kojekakve epidemiološke mere, jer verovali ili ne, ova bakterija već godinama hara po bolnicama, i kod nas i u svetu, pa je i priča o tome kako se i zašto javlja baš po bolnicama gotovo svuda identična – ruke, opšta nehigijena, javašluk medicinskog osoblja, nebriga o pacijentima itd. I sama ministarka zdravlja obratila se javnosti sa odlučnom namerom da se svi slučajevi “ispitaju” i “odgovorni kazne” jer nisu preduzeli “adekvatne mere” da do epidemije ne dođe. Misli ministarka , naravno, na odgovorne lekare posebno direktore i medicinsko osoblje koji nisu radili po strogo propisanim sanitarnim protokolima. Iako su verovatno upravo po njima radili. U stvari poznato je jako dobro, i to već godinama unazad da se takozvana “pojava” bakterije Klostridijum dificile javlja kao posledica upotrebe antibiotika. U bolnicama se obilato koriste antibiotici, kako u terapiji raznih infektivnih stanja, tako i profilaktički posle raznih hirurških intervencija, baš kao i steroidi i analgetici , a sve su to takozvani imuno supresivni medikamenti. I ovde je to očito bio slučaj, jer se Clostridium difficile pojavila uglavnom kod pacijenata koji su nakon hirurških intervencija ležali na intenzivnoj nezi. I nije ova bakterija preskakala iz jednog dušeka u drugi i po rukama (neopranim) lekarskim i ostalog osoblja, već se pojavila kod svakog pacijenta u crevima kod kojih je crevna flora antibioticima teško razorena, tako da se stvorila idealna podloga za njen život. Bakterije su inače prirodni čistači proteinskih ostataka (uginulih ćelija) u čitavom organizmu, pa se i ova bakterija nalazi normalno i u ljudskim crevima.
Klostridijum bakterije su anaerobne i njihova životna sredina su upravo creva mnogih sisara pa i čoveka. Produkt njenog metabolozma su toksini koji mogu da izazovu tešku upalu u crevima domaćina, baš kao što to čini metabolizam i mnogih drugih bakterija kada su aktivne u velikom broju. Iz ovoga roda poznata je i vrsta Clostridium tetani koja u anaerobnim uslovima može da izazove teško trovanje krvi. Dok je u kontaktu sa kiseonikom, ona je mirna pitoma bakterija i deo je našeg oganizma. Ali Klostridijum dificile bakterija je postala opasna upravo u bolnicama i to zbog svoje bakterijske inteligencije (dobro ste pročitali). Da bakterije nisu inteligentne, ni mi ljudi ne bismo imali ovu nadarenost. Naime ona je zajedno sa bakterijumom Staphylococcus aureus, koja je postala otporna na antibiotik meticilin, i enterokokama otpornim na vankomicin, uspela da "smisli" način kako da se zaštiti od brojnih otrova (antibiotika) kojima je lekari decenijama obilato zasipaju i razvila je na sebi nekakav zaštitni omotač. Tako je evoluirala i postala rezistentana na gotovo sve do sada poznate antibiotike (čitaj otrove). Duhoviti naučnici ih nazivaju bakterijskim Pokretom otpora.
Nažalost, alopatska medicina tu njenu inteligenciju ne vidi kao fantastičan odgovor Prirode da se stalnim evoluiranjem održava fenomen nazvan - ŽIVOT, već njenu otpornost na toksine doživljava veoma neprijateljski.
Pa, na osnovu “naučnog rada” Luja Pastera (1822 – 1895) na čijoj paranoičnoj naučnoj doktrini počiva čitava savremena alopatska medicina koja je danas jedina medicinska škola koju priznaje Svetska zdravstvena organizacija i najuticajnija lekarska udruženja. IZA PASTERA JE STALAJALA KATOLIČKA CRKVA? Jedna od važnih delatnosti kojima su se bavili jezuiti (poseban red unutar ove crkve) bilo je prikupljanje i proučavanje raznih toksina, pomoću kojih su jeretici lako odstranjivani. Poznati “ekspert” za otrove je bio i zloglasni papa Aleksandar Bordžija. Od otrova je i umro. I tako su Pasterovi gljivični toksini, nazvani antiobotici, postali “lek” bez koga se više nije moglo. Da nisu otkriveni, ljudska vrsta bi verovano nestala zbog brojnih "zaraznih bolesti" koje su naprasno počele da se pojavljuju, iako ih hiljadama godina nije bilo. Puka je slučajnost što su pomenute zaraze počele da izbijaju sa pojavom još jedne “umne” medicinske doktrine, a to je inokulacija otrovima kako bi organizam postao na njih otporan i koja je dobila stručno ime - vakcinacija. I ovaj izum je podržala crkva i masovno vodila ljude na vakcinaciju. Tako su vakcine i antibiotici postali najmoćnije oružije savremene, nazovi medicine, koja i danas dominira. Čim bi otkrili negde u svetu neki otrovni toksin neke gljivice ili bakterije, hemičari moćnih kompanija bi ga pažljivo analizirali i onda nastojali da ga veštački sintetišu u laboratorijama. Kada bi to uspeli toksin bi konzervirali, pakovali u kapsule i davali mu zvučna imena. Dobro plaćeni i instrurani psudonaučnici bi smišljali protokole po kojima bi se on primenjivao kod ovog ili onog simptoma bolesti, i čim se on uoči tj. dijagnostikuje, određeni toksin bi s e kao novi antibiotik ubacivao u stomak i u krvotok milionima ljudi širom sveta.
Na primer, poznati antiobiotik Vancomycin je prvi predstavio 1953. farmaceutski koncern Eli Lilly, tako što je bakterija koja ga luči navodno pronađena u zemljištu u džunglama Bornea. (Ispada da su pretpostavili da se baš u džungli gde ljudi ne zalaze nalazi bakterija koju treba "otkriti".) Analizirali su, kako tvrde njegov sastav, i hemijski napravili kopiju otrova. Ali, ne treba isključiti i da je u pitanju možda čist sintetički otrov napravljen i izmišljen za potrebe vojske i masovnog ubijanja. Naravno, takav se otrov ne može prikazati kao "lekovit", pa je bila neophodna priča o džungli. Stvorena je tako fantastična pseudonaučna mašinerija koja je pored bakterija počela da “otkriva” još gore neprijatelje naših života, a to su razni virusi koji se pojavljuju tu i tamo po svetu, onda “sedaju” u avione ili zaposedaju ptice (ptičiji grip) i majmune ili ljude (AIDS), pa se prenose širom sveta. Tako nakon njihovog prolaska kroz neki organizam, ljudski ili životinjski, ostaju bakterije koje izazivaju teške bolesti. (Mada nije baš najjasnije kako nakon prolaska virusa kroz organizam nastaju bakterije, kako to tvrdi današnja nauka, kada su i virusi monomorfne tvorevine od kojih čak svaki ima svoje ime i klasifikovani su po rodu i vrstama). I, naravno, jedini način da im se doskoči su toksini tj. antibiotici. I tako su lekari edukovani na ovoj medicinskoj doktrini Luja Pastera od 1930. pa do danas ovim gljivičnim i sintetčkim toksinima potrovali (i pobili) milione ljudi širom sveta. Tako i pojava Clostridijum difficile u pomenutim našim bolnicama nije ništa drugo do posledica teškog trovanja pacijenata antibioticima, mada javnosti nije saopšteno o kojim antibioticima se radilo . Nešto novo verovatno. Pitajte ministra.
MILITANTNA MEDICINA
A šta bi drugo mogli da koriste protiv raznih upala osim antibiotika, steroida (sintetičkih hormona) i analgetika (imunosupresiva)? Alopatska medicina "ne poznaje" ništa drugo, jer ništa drugo i nije tako profitabilno kao što su farmaceutske hemikalije koje se predstavljaju kao “lekovi”.
“U naukama, poštuju kao sopstveno vlasništvo znanje koje im je dato na univerzitetima i akademijama. Ako neko drugi dođe sa novom idejom koja je suprotna kredu i čak preti da ga obori, sve strasti se podižu protiv njega i taj metod se i ne proba već se potiskuje. Ljudi se tome odupiru na svaki mogući način: prave se kao da za to nisu čuli; govore o tome sa omalovažavanjem kao da nije vredno napora da se udube u materiju i sl. I tako nova istina mora dugo da čeka pre nego što konačno bude prihvaćena”.
Penicilin je otrov od gljive koji je ona inteligentno stvorila kako bi se branila od bakterija. Pa su onda bakterije morale da smišljaju kako da se brane od gljivičnih toksina. I to je osnova na kojoj počiva sav život - stalna evolucija. Tako je počelo širenje sve otpornijih i inteligentnijih životnih formi bakterija, baš kao što je i sve više inteligentnijih ljudi. Problem je, međutim, što virusi i bakterije i kojekakve gljivice, udružene simbiotički u ogromne kolonije predstavljaju u stvari ono što mi nazivamo raznim životinjskim vrstama i ljudskom vrstom. Jedna velika bakterijsko gljivična simbioza smo i mi sami. Bakterije, gljivice i virusi su deo našeg organizma. To smo mi. To je tvrdio dr Antoan Bešam (1816-1908), francuski lekar, biohemičar, profesor medicine i nosliac ogromnog broja naučnih titula, ali koga je katolička crkva osudila na zaborav i izbacila iz svih medicinskih udžbenika. I malo koji lekar je danas za njega i njegova istraživanja čuo. A za Pastera su čuli svi. Sva naučna slava data je Luju Pasteru koji nije bio ni lekar ni biohemičar, već običan hemičar pivarske industrije. Paster je ipak na samrti priznao da nije bio u pravu kada je verovao da "patogene klice" izazivaju bolesti kod ljudi. ZABORAVLJENA TEORIJA DR BEŠAMA Bešam je, za razliku od svog savremenika Pastera, tvrdio da sve mikro životne forme koje su otkrivene mikroskopom u našem organizmu nastaju u nama samima i to u krvi i da ih karakteriše pleomorfizam. Tako bakterije nisu monomorfni oblici koji se mogu klasifikovati kako je to nastojao da uradi Robert Koh, već se u zavisnosti od hranjive podloge uobličavaju i menjaju. Nekad ih vidimo kao bakterije, nekada kao gljivice, a nekada su ono što se naziva virusima. Osnovna životna jedinica koja se u određenim okolnostima uobličava u ove forme su sićušne energetske čestice koje je Bešam nazvao mikrozime ili protiti. Njihovo spajanje je ono što mi vidimo kao - život.Ove energetske čestice su verovatno svuda u svemiru pa je i "život" svuda. Bakterije tako žive pošto jedu otpatke od hrane koju uzimamo i razgradjuju ih. Da njih nema ni mi ne bismo mogli da se hranimo i da živimo. Bakterije koje uginu, izjedaju gljivice. Prisustvo bakterija u našem organizmu tako ne znači bolest, zaključio je Bešam. To je kao kada bi smo rekli da su psi lutalice, muve, pacovi i sl. koji se motaju oko djubrišta, krivci za postojanje djubreta. Kao kada bi rekli da su vatrogasci krivi za požar jer ih viđamo uvek na mestu gde gori vatra. Istina je da su i psi i muve i mačke veoma korisni čistači.
Bešam je proučavao i rad enzima i zaključio da je njihovo postojanje neodvojivo od rada bakterija. Ne samo fermentacija, već sve hemijske reakcije u telu izvode i kontrolišu enzimi. Oni su katalisti (pokretači) substanci koje pomažu u svim hemijskim procesima. Enzimi su kompleksni proteini i najzanimljivije supstance u našem organizmu. One veoma brzo izazovu kompleksne hemijske reakcije na telesnoj temperaturi za koje bi u laboratorijskim uslovima bilo potrebno veoma dugo vremena, čak dani sa veoma komplikovanom opremom da bi se izveli. Ili bi bile nemoguće. Po teoriji dr Bešama moguće je da enzimi stvaraju, ili se sami pretvaraju u mikroorganizme.
DNK u stvari nije ništa drugo do jedna frekvencija karakteristična za određene molekule.
VIRUSI SU DELOVI HUMANOG TKIVA Jedna od najvećih izmišljotina su virusi koje medicinska pseudonauka stalno potencira i "lovi" pod mikroskopom. U trećem izdanju Osnovi Histologije, (Junqueira & Carneiro, 1980) otkrivaju se organičenja elektronskog mikroskopa pošto elektronski snop zahteva korišćenje veoma tankog dela tkiva zatvorenog u vakuumu. Autori tako kažu: “Ovi uslovi sprečavaju korišćenje živog matrarijala pod mikroskopom… Elektronski snop na predmetu istraživanja može izazvati oštećenja i proizvesti neželjene promene na tkivnoj strukturi… Oni uzimaju živu, promenjivu scenu (krv) i reorganizuju je, mrljajući uzorak krvi. Onda to snime statično i interpretiraju kao čitavu priču”.
Tako je još ranije sugerisano iz naučnih krugova da mrljice identifikovane elektronskim mikroskopom i nazvane virusi, pre mogu bitu samo "čestice beživotnog degradiranog proteina tj. razgrađeni peptidi od ćelijskih mrtvih kataboličkih ostataka citoplazme ili proteina od popravke koje su napravile “strane” ćelije kao odgovor na nebalansiranoj biološkoj podlozi". Ali “ugledni” etablirani istraživači virusa (lovci na viruse) su tako izvestili, tražeći hipotetički “neuhvatljiv virus”, da virusi mogu “podražavati mimikom” humano tkivo!!! ALI, VIRUSI JESU DELOVI HUMANOG TKIVA. |
---|