Piše: Ivona Živković
Mnogo je teorija o promeni klime i mogućoj kataklizmi koja će u bliskoj
ili daljoj budućnosti pogoditi Zemlju.
Ovde ćemo pomenuti jednu koja se kod nas u medijima manje pominjala. To
je teorija o mogućem pomeranju Zemljine kore u odnosu na jezgro planete,
što bi dovelo do pomeranja pozicije magnetnih polova prema geografskom
rasporedu kontinenata. Posledice bi bile katastrofalne uključujući i velike
klimatske promene, poplave i zemljotrese.
Iako ideja nije bila ni nova, ni originalna, najviše truda da postavi
teoriju i naučno je dokaže, uložio je profesor iz Novog Hemšira, Čarls
Hapgud pre 50 godina. Mada matematički teorija nikada nije potvrdjena,
ipak je zainteresovala mnoge naučnike. Jedan od onih koji su je podržali
bio je i Albert Ajnštajn.
Kako je razmšljao Hapgud?
Da bi smo ovo shvatili, podsetimo se samo nekih danas poznatih saznanja
o Zemlji. Naime, naša planeta,
sačinjena je nejvećim delom od rastopljenog gvoždja. Samo u središtu planete
je tvrdo gvozdeno jezgro debljine 6370 km. Ali i ono je delimično rastopljeno
u spoljnjem delu i taj sloj je debeo čak 5150 km. Jezgro sastavljeno od
čvrstog i rastopljenog gvoždja zapravo je vrsta rotora koji se nalazi
izmedju polova prirodnog magneta. Zbog obrtanja jezgra i njegove magnetne
povezanosti sa magnetnom energijom Sunca, ova mehanička energija se pretvara
u elektro-magnetizam. Tako zahvaljujući polovima zemlja je kao velika
dinama koja se pokreće po utvrdjenoj putanji oko Sunca. Magnetni polovi
se stalno naizmenično naginju ka suncu što na površini zemlje izaziva
promenu godišnjih doba. Kako se Zemlja istovremeno okreće i oko sopstvene
ose, ova osa nagnuta je u odnosu na ravan orbite oko Sunca za 23,5 stepeni.
Poznato je i da se ovo jezgro obrće nešto brže od ostalog planetnog sadržaja,
koji blago kaska za njim.
Čarls Hapgud
Rastopljena magma ima tvrdji i plastičniji sloj (mezosfera i astenosfera)
debljine oko 2900 km. Tek na površini planete nalazi se čvrsta kora (litosfera)
debljine od 8 do 75 kilometara.
Ni ta kora nije kompaktna već je sačinjena od tektonskih ploča koje plivaju
na magmi, sudarajući se (konvergentan spoj) i razdvajajući (divergentan).
Na tektonskim pločama nalaze se kontinenti i okeanska ležišta.
Ploče se kreću brzinom od oko 1-4 cm godišnje. Kad se ploče razdvoje (divergiraju)
otvaraju prostor užarenoj magmi da prodre u vidu vulkana. Magma se tada
hladi i pretvara u mladu koru. Ovaj proces se stalno dogadja, što govori
o nestabilnosti Zemljine kore. Savremeni britanski hemičar Džejms Lavlok
je čak postavio svoju teoriju o Zemlji (Geji) kao živom organizmu, koji
diše, razmenjuje materiju i napaja se energijom. Ljudi su po Lavloku,
na Geji isto što i kancer u ljudskom telu - nekontrolisano se šire i razaraju
okolno tkivo (krčme šume, kopaju rudu i naftu), zagadjuju disajne puteve
(atmosferu), kao i krvotok (reke i mora). Ostale vrste to ne rade. Da
li čovek onda potiče sa neke druge planete?
Rotacija Zemlje oko Sunca kao i oko sopstvene ose poizvodi centrifugalnu silu koja vremenom dobija sve veći zamah i, po Hapgudu, u jednom trenutku moglo bi doći do njene destabilizacije u rotaciji. Toj destablizaciji mogla bi doprineti i promena u rasporedu težine na Zemljinoj kori, inače nestabilnoj, pri čemu je Hapgud imao u vidu taloženje veće koliine leda na nekom do polova.
Tada bi Zemljina kora pod dejstvom centrifugalne sile mogla da prokliza
u odnosu na jezgro, kako bi ovu putanju stabilizovala.
S obzirom da je magma u gornjim slojevima prema kori (astenosfera) savitljivija
od one u donjim slojevima (mezosfera), Hapgud je smatrao da bi se kora
jednostavno pod dejstvom centrifugalne sile zarotirala brže i sustigla
jezgro za kojim "kaska". Naučnici Zemlju najslikovitije porede
sa pomorandžom.
Ovo pomeranje bi se odigralo veoma brzo, u roku od nekoliko sati, možda
najviše nekoliko dana. Pre Hapguda, sličnu ideju je izneo i Hju Ekinklos
Braun, smatrajući da se mangnetni polovi s vremena na vreme pomeraju,
ali tako što se pomeri čitava planeta u odnosu na osu rotacije. Hapgud
je, medjutim, verovao da može proklizati samo kora, te da se osa rotacije
ne menja.
Veruje se da je do nečeg sličnog došlo na Marsu. Duž njegovog ekvatora
je masivni vulkan Tarsis, koji predstavlja i najveću gravitacionu nepravilnost
u Sunčevom sistemu. On je tu ili nastao ili je pomeranjem stigao na to
mesto. Naime, ako tačka okretanja globusa postane mnogo teža nego u proseku,
onda centrifugalne sile pokušavaju da pomere tu tačku prema ekvatoru.
I mnogi drugi geolozi su o ovome razmišljali, medju njima i ser Džordž
Darvin, sin Čarlsa Darvina. Svi su oni verovali u mogućnost pomeranja
polova, ali samo u slučaju kolizije ili bliskog susreta Zemlje sa nekom
drugom planetom. A takvu teoriju je postavio i ruski matematičar Imanuel
Velikovski, pažljivo analizirajući ono što je Biblija opisivala kao Veliki
potop. Tako je zaključio da se u vreme biblijskog potopa dogodio veoma
bliski susret Venere i Zemlje, pri čemu su se polovi Zemlje pomerili,
i izazvali razorne potrese i prelivanje vode preko čitavih kontinenata.
Medjutim, matematički proračuni su pokazali da je destabilizaciju rotacije
promenom težine na polovima, teško postići, jer Zemlja nije pravilnog
sfernog oblika, već je na ekvatoru ispupčena. Tako je osporena Hapgudova
teorija, uz tvrdnju da ni jedna unutrašnja sila Zemljinu rotaciju ne može
poremetiti. Ipak, sila potrebna da pomeri samo Zemljinu koru daleko je
manja od one koja bi poremetila nagib čitave planete.
Ali, da su u dugom istorijskom periodu Zemlju pogadjale kataklizme, sa
posledicama sličnim onima koje bi nastale pomeranjem polova, nesporno
je. Dokaza ima puno.
To su, pre svega, klimatske promene koje su se u prošlosti dogadjale.
Neke od njih su bile veoma nagle, jer nadjeni ostaci sisara i velikih
gmizavaca sa punim želudcem trave govore da je promena nastala veome brzo.
Morem potopljene šume nedavno su nadjene izvan obala Američkog Severozapada.
Petroglifi na Havajima, urezani u kamenu sada su nekoliko metara u dubinama
Pacifika.
Mnoge biljne i životinske vrste su u istorijski kratkom vremenskom periodu
iščezle jer su ostale bez hrane ili se nisu mogle prilagoditii novoj klimi.
Ipak, najzanimljiviji je nestanak čitavih ljudskih civilizacija. Ako izuzmemo
od ljudi izazvan genocid kao razlog njihovog nestanka, onda ostaje neka
prirodna kataklizma.
A koliko je civilizacija bilo pre naše i kakvim su saznanjima raspolagali
i dalje je enigma. Pošto se Hapgud bavio, kao istoričar, starim nautičkim
mapama, upravo otkriće jedne stare mape ga je i dovelo do teorije o pomeranju
polova. Zajedno sa svojim studentima, pažljivo je analizirao mapu sveta
iz 1513. godine, koju je načinio admiral Piri Rais. Rais je mapu iscrtao
rukom samo nekoliko godina nakon što je Kolumbo posetio obe Amerike. Koristio
je podatake iz 20 starijih mapa, dok je podatke za zapadni deo mape dobio
od Kristifora Kolumba. Neke izvorne mape poticale su iz vremena Aleksandra
Makedonskog. Rais je svoju mapu projektovao sa centrom u Aleksandriji
u Egiptu, ali je Hapguda najviše zapanjila preciznost u odredjivanju geografskih
dužina, kakva tada još nije mogla biti poznata. Čak 24 tačke na mapi odudarale
su samo za pola stepena od današnjih merenja. Takodje je na mapi primetno
bilo saznanje o zakrivljenosti površine Zemlje
.
Odakle ta saznanja na tako starim mapama? Mapa je pokazivala, kako se Hapgudu činilo, i obale Antartika bez leda. To je Hapguda posebno zaintrigiralo.
Kako je Platon još 370 godine pre n.e. pisao da se izgubljeni kontinent
Atlantida nalazio(9600.p.n.e), "na sred velikog okeana" i da
se "odatle moglo otploviti do drugih ostrva, a sa njih i do nasuprot
ležećeg kopna", Hapgud je došao na ideju da izgubljenu Atlantidu,
osim u Atlantskom okeanu, traži i na Antartiku, koji očito nije oduvek
bio pod ledom. Pomislio je da su možda upravo dramatična pomeranja polova
dovele do zaledjivanja Antartika, koja se tako našla u ledenom pojasu.
Istovremeno neki drugi deo se možda otopio prešavši u umereni pojas.
Ipak, svoju teoriju Hapgud nije mogao naučno da potkrepi. Konačno je i
revidirao mnoge njene delove posebno prihvatajući mogućnost da do pomeranja
Zemljine kore ipak ne dolazi za nekoliko sati ili dana, već je u pitanju
dug period od oko 5000 godina. Nakon pomeranja novi pol ostaje u toj poziciji
20 do 30 hiljada godina. Ali, ako se polovi pomere i samo oko 40 stepeni
pomeranje ekvatora stvara ogromnu promenu, jer se pomera linija tropskog
i subtropskog pojasa. Tako pustinjski deo prelazi u pojas pogodan za džunglu.
Najzad, kako bi smo primetili da se Zemljina kora pomera ukoliko bi se
Hapgudova teorija pokazala tačnom?
Zanimljiv je citat iz Jovanovog Otkrivenja (gl. 6 - 12;13;14;15):
"I videh kad otvori se šesti pečat,
i gle zatrese se zemlja, vrlo,
i sunce posta crno kao vreća od kostreti
i mesec postade kao krv.
I zvezde nebeske padoše na zemlju
kao što smokva odbacuje pupoljke svoje
kad je veliki vetar zaljulja.
I nebo se izmače, kao knjiga kad se savije,
i svaka gora i ostrvo sa mesta svojih pokrenuše se.
I carevi zemaljski i boljari, i bogati i vojvode, i silni, i svaki rob
i slobodnjak,
sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim"
Upravo tako bi to izgledalo.
Zamislite da jedne zvezdane večeri primetite kako se zvezde vidjivo pokrenu
pri čemu one na horizontu izgledaju kao da padaju na zemlju (sada ovo
kretanje ne primećujemo).
Sve na nebu bi se pokrenulo. Vrlo brzo bi svanuo dan u sred noći, i to
bi izgledalo kao da je neko sklonio crnu zavesu i otvorio plavo nebo koje
bi nastavilo vidljivo da promiče pred našim očima.
Sve ovo dešavalo bi se samo nekoliko sati. Onda bi se temperatura naglo
promenila, u zavisnosti kakvo i koliko bi pomeranje bilo. Nakon toga bi
nastali potresi, prelivanje vode...
KAKO SE POMERAO SEVRENI POL
Po Hapgudovom računu čak tri pomeranja severnog pola postojala su u dalekoj
prošlosti.
Prvo se dogodilo oko 80 000 godina p.n.e. Severni pol se pomerio od prostora
Jukona, u Severnoj Americi istočno do Grenlandskog mora. Pomeranje je
trajalo oko 5 000 godina.
Onda je pre oko 55 000 godina iz Grenlandskog mora pomeren jugozapadno
prema zalivu Hadson.
Pre 17 000 došlo je do poslednjeg pomeranja na sadašnju lokaciju na kojoj
se nalazi već 12 000 godina. Poslednji put kora se pomerila oko 3200 km.
Tako je područije Antartika koje je do tada možda bilo trgovački veoma
živo, došlo u polarnu zonu. Severna Amerkika se, medjutim oslobodila polarne
klime i ušla u umeren pojas. Brazil i amazonske džungle bili su u sva
tri pomeranja na ekvatoru.
ČETIRI SVETA DREVNIH MAJA
Po kalendaru drevnih Maja iz Južne Amerike, na dan 23 decembra 2012. završava se period Četvrog sveta, četvrte civilizacije. A koja su bila tri prethodna sveta? Da li su njima pripadale i prethodne civilizacije, koje su ostavile tragove tehnološkog, astronomskog i geografskog znanja za koja smo mislili da pripadaju samo našem svetu?
Bradati
Serpent isklesan u kamenu nadjenom u Novom Meksiku, pokazuje po predanju
Četiri Sveta kroz koja čovečanstvo mora da prodje.
Da li neko danas ima takva saznanja i skriva ih? Džordž Orvel je zapisao
da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Današnji svet
kontrolišu velike multinacionalne kompanije, a ove nekoliko bankarskih
dinastija. Da li oni znaju nešto o predstojećim kataklizmama i da li su
se za to već spremili? Nazavisni američki noivinar i publicista, Rikson
Stuart, veruje da današnje kreatori Novog Svetkog Poretka nešto znaju.
Na to ga navodi da su za prestonicu severne hemisfere u Novom Svetu koji
će nastati iz Haosa, izabrali Denver u Koloradu. Kolorado je država na
najvišoj nadmorskoj visini u SAD.
ZAPAŽANJA MILUTINA MILANKOVIĆA
Milutin Milanković nije pisao o pomeranju zemljine kore, već o promeni
ugla Zemljine rotacije, a što bi dovelo do drastičnih klimatskih promena
na Zemlji. Ovaj ugao se po njemu menja od 22.1 stepen do 24.5 i to se
dogadja u ciklusima od 42 000 godina.
Po njemu, za 12 000 godina od danas, na severnoj hemisferi u decembru
će biti leto, a u junu zima.
Arktik
se otapa.
KAKO SU ZEMLJU VIDELI DREVNI KARTOGRAFI
Klaudijus Ptolomej, još 150 godine pre nove ere. verovao je da ista kontinentalna
masa koja postoji na severnoj hemisferi mora u istom obimu postojati i
na južnoj.
Henrikus Hondijus je 1639. crtajući mapu južnog pola nactrao - ništa.
Biolog Džon Mjurej objavio je mapu 1894. baziranu na istaživanjima Antartika
iz 1872, koja su tada ostala prilično nezapažena kao nezanimljiva.
Antartik
bez leda na mapi Mjureja iz 1894.
Tek nedavno američka Nacionalna agencija za okeane i atmosferu (NOAA)
uspela je da iz satelita snimi čitav Antartik. Pošto je ovaj kontinent
stalno zaklonjen gustim oblacima, svakoga dana satelit je nadletao područije
14 puta i koristeći razne tehnike snimanja uspeo da od 64 fotografska
dela sačini sliku čitavog kontinenta.
Najnoviji snimak Antartika koji je napravila NOAA.
Uz manja skraćivanja, objavljeno u beogradskom nedeljniku "SVEDOK",
4. oktobra 2005. pod naslovom "LJUDI NA ZEMLJI SU ISTO ŠTO I RAK
U TELU"